РЕВИЗИОНИСТИЧКА ИДЕОЛОШКА МАТРИЦА. СПОЉНИ ИЛИ УНУТРАШЊИ НЕПРИЈАТЕЉ АНТРОПОЛОШКОГ ПРОМИШЉАЊА СТВАРНОСТИ?
Apstrakt: Аутономија науке и уметности идеал је сваког цивилизованог друштва. Колико је одређено друштво удаљено од тог идеала зависи од великог броја параметара, међу којима се као најзначајнији чине културна просвећеност и освешћеност главних актера у реализацији остварења ове две области. Србија се, на жалост не може похвалити високим степеном демократизације стваралачких процеса. Они данас, у формалном смислу уживају већу самосталност у односу на државну идеологију, али истовремено суштински и базично бивају ограничени истом. Треба имати у виду да се појам аутономије не исцрпљује у финансијској, па чак ни у идеолошкој независности слободног и креативног мишљења од званичних институција. Он се, можда чак и на првом месту, односи на могућности и простор који потоње отварају за стварање универзалних вредности – односно оних које надилазе актуелни тренутак и, као такве претендују на допринос светској културној и нематеријалној баштини. (Не)научна политика науке у Србији умногоме утиче на то да научни радови постају искључиво коментари тренутних политичких и друштвених дешaвања. Вредновање резултата научног рада збрајањем броја тих радова и бодова коjе они доносе, не оставља ни мало времена за дубинске анализе и темељна сагледавања научних проблема данашњице. Но, и поред тога што су научни посленици (у овом случају етнолози/антропoлози) пристали да учествују у (не)научној олимпијади, креатори ове олимпијске дисциплине јавно износе тврдње о "подбацивању" хуманистике у протеклом пројектном периоду. Колика је реална етнолошка/антрополошка продукција у овом периоду и да ли се последице актуелне политике Министарства науке већ сада очитавају на њеном садржају, питања су којима ћу се бавити у овом раду.
Ključne reči: аутономија науке, (не)научна политика, квантитет, етнологија/антропологија, актуелност, релевантност, употреба