О НАУЧНОМ РАДУ И НАШЕМ УНИВЕРЗИТЕТУ (СТО ГОДИНА КАСНИЈЕ)
Apstrakt: Анализа курикулума основних академских студија етнологије и антропологије и скорије продукције у оквиру академске етнологије/антропологије у Србији може да нас радује. Аутор овог текста припада већ трећој генерацији универзитетских наставника који као примаран циљ етнологије/антропологије не виде као трагање за псеудо-научним доказима где треба поставити етничке границе, шта је „аутентична народна традиција“ и како је „сачувати“. Сада већ многобројне генерације студената етнологије/антропологије не уче, углавном не верују и, што је најважније, у свом професионалном раду и у јавности, не шире идеје које је Јован Цвијић својевремено поставио дисциплини и друштвено-хуманистичким наукама у Србији уопште. Не верују у то да постоји аутентична, кохерентна, неупитна „национална култура“, „народна традиција“ и њени „елементи“ које добар етнолог, по могућству епистемички повлашћен (будући сеоског порекла), треба да открије, научи и пренесе потомству. Анализа трансформације наставних планова показује стабилан заокрет ка анти-есенцијализму и анти-национализму, дакле општу анти-расистичку тенденцију, па представља добру основу за компетентан ангажман будућих професионалних српских етнолога/антрополога у процесима даљег цивилизовања Све Српчади и грађана Србије, посебно у процесима интернационалних интеграција.
Ključne reči: Јован Цвијић, историја антропологије, српска антропологија, идентитет и сазнање, курикулум, национална наука, јавни рад, Србија