ЗАШТИТА НЕМАТЕРИЈАЛНОГ КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА – СЛОЖЕНОСТ И ИЗАЗОВИ
Apstrakt: Организована институционална заштита нематеријалног културног наслеђа обухвата, у оквиру већ познатих мера, и управљање разнородним факторима кадa год (и ако) је то могуће, што подразумева сложену методологију, подложну утицају многих тешко мерљивих и променљивих параметара. Критично питање односи се на проблем одрживости нематеријалног културног наслеђа, што нужно указује на потребу за мултисекторским партнерствима и интердисциплинарним активностима. Конвенција из 2003. године поседује везу између наслеђа и развоја, а институције наслеђа углавном немају од раније богата искуства у том погледу. Међу методолошким изазовима идентификована су и очекивања која у овом контексту постоје у друштву у односу на професионалце у области културног наслеђа. Међутим, овај систем и методологија засновани су на Конвенцији Унеска, те су јавне политике из њих произашле такође прилично крхке, с обзиром на честе, махом „спољнеˮ политичке инструментализације нематеријалног наслеђа, а с друге стране присутне су и различите перспективе и различити ставови тзв. стејкхолдера. На пример, тумачење (истинског) наслеђа често се разликује унутар и између заједница, стручњака и управа. Интерпретације су једнако разноврсне и на подручју перцепције идентитета. Главни услов за равномеран и складан развој потенцијала наслеђа треба бити снажно цивилно друштво у којем свој важни удео имају и институције, и невладине организације, и приватни ентитети. У овом раду се углавном компаративно разматрају различити приступи у области заштите НКН и с тим у вези поједини аспекти јавних политика. Главни извор примера су међународне листе нематеријалног културног наслеђа Унеска.
Ključne reči: нематеријално културно наслеђе, заштита, методоло- гија, одрживост, развој, Конвенција Унеско, јавне политике