МУСЛИМАНСКО СТАНОВНИШТВО БЕОГРАДА У 18. ВЕКУ
Apstrakt: Период аустријске управе (1718–1739) оставио је дубок траг у развоју Београда. Град је изгубио свој пређашњи изглед, те се после повратка Смедеревског санџака под османску власт, 1739. године, оријентализација наметала као основни предуслов даљег функционисања градског живота у оквирима османског друштвеног и привредног система. Повратак османске управе подразумевао је темељну обнову како војних утврђења, тако и ранијих исламских институција. Суштина обнове града није била у архитектонским решењима, већ у јачању институције београдског паше, некадашњег санџакбега. Положај на границама Царства и сталне промене одразиле су се и на бројност и састав становништва. Организација локалне администрације омогућавала је долазак разних авантуриста у потрази за војном службом, који су били стационирани у београдској тврђави и ступали у службу и под заштиту везира ‒ паше. Други значајан део градског муслиманског становништва чинили су припадници војних редова спахија и јаничара, који су изгубили свој војни значај. Пошто су им од државе додељени приходи често били ниски, они су долазили у потрази за послом, отварајући кафане и укључујући се у илтизам систем (пореске закупе). Нису изостајали ни трговци, припадници моћних румелијских или истанбулских породица. Претпоставља се да се до краја века популација константно и знатно повећавала. Приметан је и процес раслојавања становништва, што је условило разне друштвене сукобе, и отпочињање протополитичких борби организованим супротстављањем владајућим структурама.
Ključne reči: Османско царство, 18. век, османска елита, Смедеревски санџак, Београд, становништво, аскер