Законско наслеђивање на релацији идеално – реално
Apstrakt: Паралелном анализом обичајноправне и законодавне праксе, ауторка настоји да покаже какве су основе обичајног и грађанског права, и какав је њихов однос у савременом тренутку. У том контексту се проблематизује питање односа између идеалтипских образаца – како у законодавству тако и у обичајноправној пракси, и реалног понашања, са намером да се сагледају последице које произилазе из настојања да се обичајноправни идеалтиски образац у потпуности примени у пракси. Ауторка у вези са тим констатује да се појединци приликом наслеђивања углавном руководе обичајноправним правилима, али не због тога што су та правила усклађена са друштвеном стварношћу, као што су сматрали романтичарски усмерени истраживачи обичајног права, већ зато што им примена тих правила омогућује репродукцију идеалтипских образаца понашања. То значи да су евентуалне промене у наслеђивању условљене степеном освешћености појединаца и њиховом спремношћу да се суоче са последицама које настају уколико поступају мимо идеалних модела понашања које намеће заједница. У том погледу, од посебног је значаја „легитимитет који се остварује на нивоу појединца“, како истиче Љ. Гавриловић, односно – однос појединца према закону и обичајном праву. Из овога следи да је илузорно надати се да ће се основна грађанска права и прописи реализовати у пракси уколико не дође до промена у перцепцији наследних права и положаја од стране субјеката. При том, није спорно да право и остале јавне политике могу да допринесу томе да се промене на нивоу појединца, а следствено томе – и на нивоу заједнице, лакше и брже спроведу.
Ključne reči: институција наслеђивања, обичајно право, грађанско право, прописи, пракса, идеални образац